Inžinjer Petrović (Tito) dolazi na oslobođenu teritoriju PDF Ispis E-mail
Administrator   
Tuesday, 24 September 2013

ImageMi smo to tada nazvali Užičkom republikom, i to je bilo pravilno. To je bila jedina tvrđava u Hitlerovoj okupiranoj Evropi – Užička tvrđava revolucionarnog proleterijata i slobodarskog naroda. Bili su to zaista herojski i sudbonosni dani, čiju veličinu još ni danas ne možemo potpuno sagledati.. Drug Tito na mitingu u Titovom Užicu 1971.

Bilo je leto 1941. godine. Po Srbiji i Šumadiji plamte su borbe. Usred Beograda goreli su nemački kamion. U Kragujevcu su skojevci spalili veliku nemačku kartu, izloženu na trgu, na kojoj su Nemci obeležavali dokle su prodrli u SSSR. Na sve strane diverzije, borbe...

Vrhovni komandant partizanskih odreda doneo je odluku da iz Beograda, iz ilegalstva, ode na slobodnu teritoriju i neposredno rukovodi borbama koje su poveli narodi Jugoslavije. Sa još tri pratioca – svojom kurirko Dovorjankom Paunović Zdenkom, Veselinskom Malinskom i Jašom Rajterom – Tito se 16. septembra na beogradskoj železničkoj stanici ukrcao u voz i doputovao u Stalać. Čekajući voz za Čačak sreo se s jednim sveštenikom iz Ivanjice, svojim poznanikom.

...Nešto ranije, u Beogradu, u jednoj vili na Dedinju, sedeli su zajedno za ručkom: Tito, Ranković, Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar, Vladislav Ribnikar i njegov poznanik i prijatelj ovaj sveštenik, Dragoljub Milutinović. Ribnikar se ranije upoznao sa sveštenikom i doveo ga pravo Titu. Pop je došao iz Ivanjice u Beograd kod Nedića i Pećanca radi pogodbe o pomoći i snabdevanju njegovog četničkog odreda, u okolini Ivanjice. Za ručkom, u toku razgovora, brzo je dogovoreno da uz popovu pomoć i Tito ode na slobodnu teritoriju. I već tu, posle ručka, ispunjene su legitimacije sa pečatom «Javorskog četničkog odreda» i popovim potpisom za Aleksandra Rankovića, Ivana Milutinovića, Ivu Lolu Ribara i druge. Tito je dobio legitimaciju na ime inžinjera Petrovića, komandira čete Javorskog odreda.

U Užičkoj Požegi su sišli sa voza. Dalje se nije išlo železnicom. A za Valjevo se moglo produžiti ejdino peške, drumom. Tu su se Tito i sveštenik rastali. Pop je otputovao u Ivanjicu, a Tito i njegovi pratioce potražili su prenoćnište. Svratili su u stari oronuli hotel «Tomašević». Tu su se morali upisti u knjige, i to kao dva bračna para. Dobili su za prenoćište jednu sobu za dva kreveta. Tito i kurirke su otišli u sobu, kurirke su legle i jedan krevet, a Tito je čekao Jašu, koji je ostao u kafani da sačeka dolazak nemačke patrole koja je svake večeri kontrolisala hotelske goste. (On je bio poreklom folksdojčer – pripadnik nemačke manjine u Jugoslaviji – i imao je nemačku objavu «ausvajs» za slobodno kretanje.) Zaista, uskoro je došla patrola feldžandarmerije, i raspitivala se o putnicima koji su zanoćili u hotelu. Jaša je pokazao legitimaciju i ispričao patroli da su četvoro putnika u stvari trgovci ugojenom stokom i da su zato došli u ovaj kraj. Onda je sa patrolom seo za sto, upustio se u razgovor i kavaljerski i za sebe i za njih naručivao špricere. Jašina priča o trgovcima i špriceri učinili su svoje, pa je feldžandarmerija odustala od kontrole putnika u sobi. Kasno u noć patrola se pozdravila sa Jašom i napustila kafanu. Jaša je odahnuo, jer je bio uveren da je prošla svaka opasnost za Tita i sve pratioce, pa je i sam otišao u sobu. Ispričao je Titu šta se dogodilo sa patrolom, pa su objica legli u isti krevet.

Čim je Tito zaspao, Jašo se izvukao i legao na pod. Kada se negde pred zoru Tito probudio, ustao je i sišao na pod, a Jaša je naterao da legne u krevet.

Sutradan su Tito i njegovi pratioci jedva našli kočijaša za Kosjerić. Tražio je, istina, dosta novca, jer se, kako je rekao, plašio da ne nastrada u «ono mutno vreme». U putu se razvio živ i zanimljiv razgovor između Tita i kočijaša. Kočijaš se ljutio na sve. Čim bi fijaker naišao na kakvu rupu ili nepravinu, psovao bi komuniste govoreći da su oni za sve krivi. U jednom trenutku se obratio Titu:

-Da nisi i ti, možda, kakav komunista?

-Pa, valjda, komunisti nisu ovako odjeveni? To je sve sirotinja, radnici i seljaci koji se bore za svoj bolji život – odgovorio je Tito uverljivo.

-More, nose oni i cilindre i svakog još đavola – odmahivao je kočijaš nepoverljivo glavom.

Tito se nasmejao i rekao:

-E, to dosad nisam znao...

U Kosjeriću je kočijaš izjavio da dalje ne ide ni za kakve pare. Putnicisu se morali snalaziti. Tražili su ručak, ali su našli samo kajmak i tu oskudno obedovali. Kasnije su naišla obična seoska kola, na koja su natovarili svoj prtljag. I tako su pešačili do sela Ražane. Tu su se odmorili i produžili velikim usponom na Bukove. U Baćevcu su svratili u seosku krčmu punu četnika. Seli su za jedan prazan sto, ali su se oko njih ubrzo počeli okupljati četnici, zapitkujući ih o koječemu. Kada je Titu dosadilo ovo četničko sumnjičenje, upitao je ko je među njima najstariji, pa se s njim izdvojio u stranu. Posle kratkog razgovora Tito je izvadio iz džepa svoju legitimaciju na ime komandira Javorskog četničkog odreda. Na to je četnički starešina otpozdravio i na rastanku čak dao svojicu četnika da prate Tita i njegove saputnike.

Putnici su na partizane prvi put naišli u bukovičkoj šumi. Zapravo, ovde su bili zajedno partizani i četnici. Tito je zahtevao da ih odvedu do štaba Valjevskog odreda. Komandir voda je odredio patrolu. Dok su se spremali Tito je čuo kako je vodnik govorio patroli da su ovi putnici sumnjivi i da ih ako bi pokušali da beže pobiju. Tako je ova neobična kolona otputovala u selo Robaje 18. septembra, u kuću Sekule i Desanke, pa u štab Valjevskog odreda.

A u Robaje, sedište štaba, bio je baš toga dana pozvan i komesar Kolubarske čete Milan Drakulić, zbog protivčetničkog letka, koji su sastavili on, Radivoje Jovanović, Milka Minić, instruktor OK za Valjeva, i još nekoliko drugova. Uveče, tek što je Drakulić bio stigao, u štab je ušao vodnik Aco Jovanović i raportirao Drakulić:

-Druže komesare, doveo sam neke sumnjive ljude!...

Ti «sumnjivi» ljudi su ušli zajedno s vodnikom. Vojnik još nije bio ni izgovorio poslednje reči, a Drakuliću je prišao jedan od putnika, pružio mu ruku i rekao:

-Ja sam sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.

Zbunjeni Drakulić nije umeo ni da odgovori. Propustio je «sumnjiva» lica u štab, komesaru bataljona Stevu Singeru, a on istrčao u mrak da traži partizana Solarića, koji je dugo bio na robiji. Pomislio je da će bivši robijaš sigurno znati da li je to odista sekretar CK KPJ, koji je i sam nekoliko godia proveo po kazamatima. Solarić je ušao u sobu komesara bataljona i odmah prepoznao druga Tita. Posle je kazao Drakuliću:

-Tačno je: to je Josip Broz, sekretar CK KPJ. Ali to nikome ne smeš reći. To je tajna!...

Tek tada se Drakulić smirio. Otišao je u drugu sobu, u kojoj je spavao Miloš Minić, probudio ga i rekao mu, još uzbuđen, kako je patrola dovela neka, kako su najpre smatrali sumnjiva lica, među kojima se nalazi i sekretar CK KPJ. Minić je odmah skočio iz kreveta, i kada je ušao u sobu u kojoj su sedeli putnici, povikao je još s vrata gledajući u Tita:

-Ah, ti si to «sumnjivo» lice!...

Posle pozdrava, Tito je tražio da ga upoznaju sa situacijom u odredu i okolini Valjeva. A malo kasnije upitao je:

-Ko je izdao onaj letak protiv Draže?

-Ja sam jedan od sastavljača – javio se Drakulić.

-Ne valja onako... Pogriješili ste!...

Tada je Miloš Minić izvadio iz džepa proglas upućen narodu posle oslobođenju Krupnja. Tito ga je polako čitao i prigovorio zbog jednog stava o Draži i četnicima, govoreći da je to oštro i da valja težiti da se što više snaga ujedini u borbi protiv okupatora.

Polako, najpre stidljivo i opreznije, a onda smelije, svi prisutni počeli su pritati druga Tita o situaciji na ratištima, o borbama protiv okupatora u drugim krajevima zemlje. Neko je upitao kakvi su planovi za zimu. Tito se nasmejao i rekao:

-Tek smo počeli, a vi se uplašili zime!...

Razgovaralo se do duboko u noć. Kada se pošlo na spavanje, Tito nikako nije hteo da legne u krevet, jedini u toj prostoriji. Zahtevao je da se i sa njega skine slamarica, pa sa svi spavaju na podu.

Sutradan, 19. septembra, Tito je otputovao s Milošem Minićem u selo Strugarnik, na razgovore s Dražom Mihajilović. A zatim u Stolice. Uz put je sreo i Aleksandra Rankovića, koji je u šumadijskoj nošnji, drugim pravcem došao na slobodnu teritoriju. U Stolice su uskoro stigli i Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar i drugi. Tamo je 26. septembra održano vojno savetovanje. Srednom oktobra drug Tito se s VŠ i CK KPJ smestio u oslobođenom Užicu, koje je postalo prva partizanska metropola. 

Iz knjige: Jovan Radovanović 67 dana Užičke republike

Zadnja Promjena ( Tuesday, 24 September 2013 )
 
« Prethodna   Sljedeća »