Kad je Trst bio naš... PDF Ispis E-mail
Administrator   
Wednesday, 01 May 2013

ImagePriča koja se može navesti kao divan primer preplitanja politike i fudbala, retko se pominje, pa bi bio red, makar povodom ovog jubileja, prisetiti se tih avanturista, italijanskih Jugoslovena iz Trsta.

Politička situacija na teritoriji Trsta nakon Drugog svetskog rata bila je, u najmanju ruku, zategnuta. U tu teritoriju maja 1945. praktično istovremeno su ušli Saveznici i Jugoslovenska armija, tako da je nastao konflikt između Italije i Jugoslavije oko toga kome Trst i okolina treba da pripadnu. Ta teritorija podeljena je juna 1945. na Zonu A, u kojoj se nalazio sâm grad Trst i koju su kontrolisali Saveznici i Zonu B, koju je kontrolisala Jugoslovenska armija. Ipak, zvanično, ova teritorija nije pripadala ni Italiji ni Jugoslaviji i obe države su pokušavale da je prisvoje za sebe, što je, naravno, dovelo do velike napetosti u međudržavnim odnosima. I tu na scenu stupa fudbal.

U Trstu je najjači fudbalski klub bila Triestina. Pošto je u pitanju bila ekipa koja nije ispadala iz Serije A od njenog osnivanja, njeno učešće u prvom posleratnom fudbalskom prvenstvu Italije sad se pokazivalo kao vredan politički dokaz kontinuiteta pripadnosti Trsta Italiji. Iako zvanično Trst više nije bio u sastavu Italije, Triestina je, kad je Serija A 1946. obnovila postojanje, ostala član italijanske lige. Štaviše, smatrana je državnim projektom, što se manifestovalo na više načina – jedino na njenim utakmicama puštana je italijanska himna, a igrači su dobijali veliku platu da igraju za klub koji dotad nije imao značajnijih uspeha u Seriji A. Jugoslavija nije smela da sedi skrštenih ruku.

U isto vreme kad i italijanski, počeo je i prvi posleratni klupski šampionat Jugoslavije u fudbalu. Pošto je daleko veći tršćanski klub već otišao u italijansku ligu, jugoslovenski fudbalski i politički rukovodioci su došli na spasonosnu ideju – kontaktirali su trećeligaški, amaterski klub, čiji su navijači uglavnom poticali iz radničke klase i bili bliski komunističkoj ideji – Poncijanu.

Poncijana je osnovana 1912. godine i ni u jednom trenutku nije predstavljala značajniji sportski kolektiv. Kad je 1918. osnovana Triestina, rivalstvo je kratko trajalo, pošto je mlađi klub vrlo brzo prevazišao starijeg. 1928. godine fašističke vlasti su naredile spajanje Poncijane i lokalnog tima Edera, pošto je Poncijana smatrana za komunistički klub. Takva, fuzionisana Poncijana, opstajala je u Seriji C kao malo udruženje fudbalskih zaljubljenika i do rata nije imala veće uspehe. Stoga je ponuda za učešće u Prvenstvu Jugoslavije predstavljala veliku priliku za Poncijanu da izađe iz senke Triestine. Jugoslovenske vlasti nudile su mnogo – platu od 30000 lira mesečno po igraču, što je bilo značajno više od mizernih 5000, koliko su nudili Italijani. Jugosloveni su, naravno, takođe nameravali da značajno finansijski pomognu klub. Stoga su čelnici Poncijane smislili pametan trik – pozvali su se na nezakonito fuzionisanje Poncijane i Edere, koje su počinili fašisti i za odštetu su tražili da Poncijana bude primljena u novoformiranu Seriju A. Italijanske vlasti su odbile taj zahtev i zapretile da će igračima i rukovodiocima koji budu učestvovali u jugoslovenskoj ligi biti trajno zabranjeno takmičenje u italijanskom fudbalu. Čelnici Poncijane su se na ovo upozorenje oglušili. Poncijana je pristupila novoformiranoj Prvoj ligi Jugoslavije, pod imenom Amatori Ponziana. Istovremeno, Italijani su proglasili ovu odluku nezakonitom i osnovali su svog naslednika, SS Ponziana, koji je nastavio takmičenje tamo gde je Poncijana pre rata stala – u Seriji C. I sa platom od 5000 lira po igraču.

Ipak, igrači „jugoslovenske“ Poncijane nisu bili u naročitoj situaciji. Većinom Italijani, u svojoj državi su smatrani izdajnicima i bili su svesni da će im povratak u italijanski fudbal biti skoro nemoguć. Igrač Alesandro Furlan navodio je kasnije da su zapravo fudbaleri na prevaru dovedeni u Jugoslaviju. Po njegovoj tvrdnji, oni su bili na pripremama u Postojni, još uvek nesvesni da treba da igraju u jugoslovenskoj ligi. Tad je igračima rečeno da idu na prijateljsku utakmicu u Beograd. Tek u Beogradu su shvatili da je u pitanju utakmica Prve lige Jugoslavije. Ipak, nije sigurno da su ovakva svedočanstva sasvim istinita. Naime, Poncijana je u Prvenstvo Jugoslavije ušla u trenutku kad je takmičenje trajalo već dva meseca. Šampionat je počeo u avgustu, a Tršćani su prvu utakmicu odigrali 30. oktobra, i to ne u Beogradu, kako je tvrdio Furlan, nego u Zagrebu, gde su igrali nerešeno protiv Lokomotive, 2:2. Tek 3. novembra igrali su u Beogradu, protiv Crvene zvezde. To je utakmica za koju se u nekim izvorima tvrdi da je privukla pedeset hiljada gledalaca. Pored pobede Beograđana od 5:0, domaći navijači tom prilikom su uživali i u skandiranju „Trst je naš“ i „Volimo našu Goricu, Istru, k'o žedni putnik vodicu bistru“. U svakom slučaju, bez obzira na neke kontradiktorne tvrdnje po pitanju dobrovoljnosti pristupanja jugoslovenskoj ligi, činjenica je da igrači Poncijane nisu odustali i da su nastavili da igraju u Jugoslaviji, na oduševljenje Beograda i zgražavanje Rima.

U prvoj sezoni Prvenstva Jugoslavije, Poncijana se nije proslavila. Kao jedanaesta od četrnaest klubova, trebalo je da ispadne, pošto je šest ekipa napuštalo Prvu ligu. Naravno, političarima je bila isuviše dragocena da bi tako nešto dopustili. Ipak je u pitanju bio redak dokaz prisustva Jugoslavije na spornoj teritoriji, i to kakav dokaz – na utakmici protiv Crvene zvezde u Trstu se skupilo 12000 gledalaca. Poncijana je tako uredbom ostala u ligi. Zanimljivo je da je u isto vreme, na drugoj strani Trsta, Triestina završila Prvenstvo Italije na poslednjem mestu. I oni su opstali u ligi na isti način kao i Poncijana. Rat neuspešnih fudbalskih klubova, ali uspešnih političkih projekata u Trstu se nastavljao.

Sezona 1947/48 Poncijani, međutim, nije donela naročit napredak. Štaviše, problem koji im je zagorčavao život bio je suprotan onome koji ih je doveo u Jugoslaviju – politička situacija u Trstu počela je da se raspetljava. Septembra 1947, na inicijativu Ujedinjenih nacija, proglašena je Slobodna teritorija Trsta, podeljena na savezničku i jugoslovensku zonu. Tad je već bilo jasno da će grad Trst verovatno na kraju pripasti Italiji. Poncijana je, međutim, i dalje igrala u jugoslovenskoj ligi. Zauzela je sedmo mesto među deset timova, svega dva boda iznad zone ispadanja. S druge strane, Triestina je beležila najveći uspeh u svojoj istoriji – osvojila je drugo mesto u Seriji A, zaostavši jedino za čuvenom generacijom Torina, a poravnata po broju bodova sa Milanom i Juventusom. I tu se jasno videlo ko pobeđuje u borbi za Trst. Ipak, Poncijana još nije završila svoj put.

U sezonu 1948/49, međutim, Poncijana je ušla praktično bez nade. U leto 1948, došlo je do raskola Jugoslavije i SSSR-a i Tito se značajno približio Saveznicima. Jedno od ključnih pitanja koja je morao da reši bilo je pitanje Trsta. Dalje natezanje sa Italijanima, u situaciji kad više nije imao podršku Staljina, Titu nikako nije bilo od koristi. Trst se sve manje spominjao, propaganda je splašnjavala i Poncijana je izgubila političku i finansijsku podršku koju je imala. Prvenstvo je završila na poslednjem mestu i ovog puta nije joj bilo političkog spasa.

Amatori Poncijana se po završetku prvenstva 1949. tiho i skrušeno vratila pod okrilje Fudbalskog saveza Italije i ponovo ujedinila sa SS Poncijanom, koja je u međuvremenu tavorila u četvrtoj italijanskoj ligi, daleko od prstiju visoke politike. Tako, na primer, u sezoni 1946/47 u trećoj ligi nije uspela da osvoji ni bod. Fuzionisana Poncijana vratila se u Seriju C 1950. godine. Igrači koji su igrali u Jugoslaviji bili su relativno blago kažnjeni za svoju izdaju – nakon šestomesečne suspenzije svi su se vratili u svoj tim i u, već je bilo jasno, svoju državu – Italiju.

Slobodna teritorija Trsta zvanično je podeljena između Italije i Jugoslavije 1954. godine. Grad Trst je pripao Italiji, a današnja slovenačka obala i severozapadna Istra Jugoslaviji. Poncijana nikad više nije igrala u takmičenju iznad treće italijanske lige, a danas, na svoju stogodišnjicu, nalazi se u grupi Furlanijsko-Julijske krajine Promociona, sedmom rangu takmičenja u italijanskom fudbalu. U istorijama Poncijane, period između 1946. i 1949. slabo se pominje i uglavnom se svodi na nemušto opravdavanje „izdajstva“ koje je Poncijana tada počinila. Nemojmo im zameriti.

Zanimljivo je da ni Triestina nikad nije ponovila uspeh koji je imala u vreme dok Trst nije zvanično bio deo Italije. U drugoj polovini pedesetih klackala se između Serija A i B, a nakon 1959. više nikad nije igrala u Prvoj ligi. Padala je sve do petog ranga takmičenja, uspevala da se popne natrag do Serije B, gde je bila od 2002. do 2011, ali je tad ponovo ispala u Seriju C, da bi 25. januara 2012. klub proglasio bankrot i budućnost mu svakako ne izgleda svetlo.

Valja napomenuti da su se 1974. prvi put nakon skoro pola veka Poncijana i Triestina našle u istom rangu takmičenja – u četvrtoj ligi. Lokalni derbi tad je posmatralo impresivnih 20000 gledalaca. Iako su retko kad bili na istom nivou, između dva tršćanska tima i danas postoji rivalitet. Sigurno je da je jedan od velikih razloga i onaj period njihove istorije kad su u jednom velikom političkom sukobu dva kluba zauzela različite strane i postali figure u rukama moćnika.

Čestitajmo stoti rođendan Poncijani, jugoslovenskom prvoligašu iz Trsta i malom klubu koji se upetljao u velike istorijske događaje.

Nikola Radosavljević

sportske.net 28.2.2012.

 
« Prethodna   Sljedeća »