Rudareva želja PDF Ispis E-mail
Administrator   
Wednesday, 01 May 2013

ImageHeroj socijalističkog rada, svetski rekorder u kopanju rude, 37 puta udarnik, legenda posleratne obnove zemlje, čovek čije se ime zbog njegovih radnih podviga moglo naći u čitankama, ali i u posleratnoj  evidenciji Savezne  skupštine – to je Alija Sirotanović. U čast godišnjice Petog kongresa KPJ najbolji rudar Breze iskopao je u jednoj smeni 152 tone uglja. Bio je to do tada najveći radni  učinak postignut u rudnicima – za 50 tona veći od prvog rekorda  čuvenog  sovjetskog rudara  Alekseja  Strahanova  postignutog  1935. godine.

Koristeći Alijin metod rada, u jugoslovenskim rudnicima razvijalo se takmičenje za veću produktivnost rada. Rekordi padaju gotovo preko noći, kao najbolji odgovor na klevete koje su u to vreme  upućivane našoj zemlji.

- Mi u Brezi smo se već 1946.godine takmičili u čast Prvog maja ili nekog drugog praznika. Bilo je to doba udarništva, vrijeme u kome i kad ne moraš, pobeđuješ sam sebe! – priča  Alija Sirotanović sa kojim razgovaram u njegovom selu Trtorići, visoko iznad Breze, do koga i rudnički „landrover“ teško savlađuje planinski uspon. – ’Oćeš da ti kažem kako smo se mi rudari počeli da takmičimo?

 - Pa, ’vako...čet’eres devete rekoše mi da je neki rudar iz Rusije po imenu Stahanov sa svojom brigadom čudo tona rude iskopao. Pitaju me šta ja o tome mislim. A ja sakupio svoje kamarate pa im to isto rečem: - Šta mislite, ko je taj Stahanov?... Tako se dogovorimo da pobjedimo tog ruskog rudara. I smlavili smo ga ko repu! Radilo se na tri orta, sve se tada radilo lopatama, a u jami konj je po glajzu vuk’o hunte – priča proslavljeni rudar. 

– U to vrijeme zemlji je mnogo šta trebalo. Mi pokušavamo da obnovimo zemlju, a ono, moj sokole, još nas kleveću! Ma moramo i možemo pokazati svakom  koliko smo jaki? Tako mi odlučimo, uđemo u jamu i – ožeži! Vidim da se dotadašnji sistem rada mora mijenjati, jer se nepotrebno gubilo vrijeme. Kažem odgovornim drugovima iz Partije i Sindikata da treba istovremeno raditi na tri radilišta. Oni odmahuju glavom, ne vjeruju ljudi, a ja i moji kamarati uporni... Tako i bi. Radili smo na tri radilišta: na prvom se pripremalo ispucavanje  mina, drugo radilište se provetravalo posle ispucavanja, a na trećem se, ne gubeći dragocjeno vreme kao do tada – radilo.

Strahanov je pobeđen

Jedan datum je ostao zapisan zlatnim slovima u crnim horizontima ugljenokopa širom sveta.

Ujutru, 24. jula  1949. godine  sa upaljenim rudarskim lampama u rukama ušla je u tunel broj 1 Alijina brigada. Oko sedmorice ljudi svetlucaju zidovi crnog  uglja.

Prvi vagonet od 800 kilograma bio je pun za 20 sekundi. Zatim, vagonet za vagonetom. Iako je norma iznosila 72 vagoneta, Alijina brigada je tog dana iskopala 253 vagoneta(152 tone uglja za osam časova rada), čime je rekord sovjetskog  rudara Stahanova bio premašen za 50 tona.

Ovaj podvig kao da je bio signal za još veća takmičenja. Kao od šale jugoslovenski rudari obarali su visoke rekorde. Iz mnogih rudnika dolazili su najbolji pojedinci da se ogledaju sa Alijom Sirotanovićem ili nekim njegovim drugom, ili su Brezanski rudari odlazili na takmičenja u druge rudnike.

- U ono vrijeme udarništva naši rekordi bili su najbolji dokaz ljubavi prema zemlji, Partiji i drugu Titu...Pitaš me jesam li bio kod Tita? Jašta, bolan, nekoliko puta. kad prvi put odoh kod Maršala, prep’o sam se ko nikad! ’Vako stoji on, ’vako mi. On se smiješi, pita svakog posebno. Dođe i do mene. Meni se grlo steglo, ruke oznojile, lice ko jabuka. Gorim! Pita me kako je u kolektivu, a ja, šta ću jadan, nego stisnem:

 - Druže Tito, prvo da ti rečem da te svi brezanski rudari pozdravljaju. A kad me već pitaš za kolektiv i ugalj, onda da ti rečem da kopamo što više možemo! – ja još ne završih, kad me Tito potapša po ramenu i nasmiješi se:  -Kad imamo ovakav radni narod i armiju, jači smo od svega!...........

 -Dugo je razgovarao sa nama rudarima. Sve ga je interesovalo. Pit’o me drug Tito šta me je ponukalo da postanem rekorder u kopanju ugljena, a ja mu velim da sam rođen u sirotinjskoj kući, da ništa drugo ne znam do kopati ugljen. Oko druga Tita i nas  okupili se Moša Pijade, Kidrič i mnogi drugi. Ispred nas mnogo jela i pića, ali nama se usta uzela, nezgodno da čovjek popije, a drug Tito kaže: - Vidim ja da se moji  rudari stide! – pa nam svojom rukom nasu...Poslije smo još pričali. Rek’o nam je Tito da smo mi rudari važni kao i vojska, da nam je svima teško, ali da to neće dugo trajati.

 -A kad ono drugi put odoh kod Tita, taj drugi susret bio mi je lakši. Nisam se prep’o ko prošli put. Jezik radio ko podmazan. Ma nije me, bolan, bilo stra’...Najlakše je s Titom besjedit: rekneš mu, vala, što ti je na srcu i – tačka!  Nema tu da misliš kako ćeš reći, da li si izvag’o dobro riječ. Drug Tito to ne brenuje. Ko će ako neće Tito da te razumije. I on je bio radnik ko i ja. Jašta, bolan, radnik i to metalac...

Kad  se pomenu neki detalji koji se odnose na razgovor s drugom Titom, Alijine nasmejane plave oči zaiskre.

 - Jes’ , vala, tako je bilo....razgovara s nama  Tito i čestita nam na uspjesima, a ja se načas zamislio. Čujem sve, a razmišljam :  „Dal’ da ga pitam...a  što da ne Alija. Ko će te bolje razumjeti  no Tito“ – govorim sebi, i zamisli: drug Tito je odma’ primjetio da se nešto skanjujem.

- Nešto si mi zamišljen, Alija. Nešto se snebivaš? – pita me Tito. – Fali li ti šta?...

- A ja se ohrabrio, gledam ga ko najdražeg druga i velim:  -  Rudarevo nije da išće, a ja baš to ’oću, nije sramota. Nije sramota, druže Tito, zaiskati da dođe struja u ono naše selo u planini sa mnogo rudarskih porodica. Jes’ visoko, ali... Ne prođe mnogo kad stiže materijal. Napravismo mi mještani radnu akciju, rudnik nam dade električare da prikopčaju struju i – stiže svetlo u Trtoriće. Bila je, vala, to ljepota. Prosto da ne veruješ, moj sokole...

Alija se i posle toliko godina ne može oteti utiscima iz tog vremena. Koji god razgovor započeli, uvek se vraća onom najdražem – razgovoru s Titom.

- Bio sam kod Tita nekoliko puta. Lijepo smo razgovarali. Znao je mnogo o nama rudarima. Sjećam se kako je pričao da svaki kraj mora imati struju, put, školu...Baš tako je rekao drug Tito...Uvjek se sjećao tih njegovih riječi. Sve šta je tada rek’o, kasnije se obistinilo.

 Da li se to rudar koji je pobeđivao stotine tona uglja snuždio?

-Imam, bolan, jednu vel’ku želju. Možda će mi  se ispuniti. Voleo bih da još jednom odem kod Tita, pa da mu kažem kako je sve onako kao što je rekao čet’eres devete kad smo ono prvi put bili kod njega i kad smo kasnije s njim razgovarali...Vala, ništa mi više ne bi trebalo no da ga još jednom vidim i da mu stisnem ruku.

- Ih,ih, Alija što bi ti trebala veća sreća! – kao da se obraća samom sebi Alija Sirotanović.

Aleksandar Tadić - "Prvi susret s Titom" (Beograd, 1978)

 
« Prethodna   Sljedeća »