Za slobodu smo dali deo sebe! PDF Ispis E-mail
Administrator   
Friday, 30 November 2012

Image“Uz maršala Tita, junačkoga sina, nas neće ni pakao smest... mi dižemo čelo, mi kročimo smelo i čvrsto stiskamo pest...”, odzvanjalo je juče u beogradskoj kafani “Pavle Korčagin”, na proslavi 67. dana Republike, najvećeg praznika bivše Jugoslavije. Uz taktove pokličkih pesama, u salu okićenu znamenjima Titove Jugoslavije, pravo iz Kuće cveća, pristiže sve veći broj boraca NOR-a i nekadašnjih udarnika. Među njima i prvoborac Mileva S. Vujović Novak (83), nosilac Partizanske spomenice iz 1941. godine i ordena za hrabrost. Na levoj strani teget kaputa, do srca, kako dolikuje, red za redom ordeni i značke. Preživela je ratišta u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, sa sestrama od četnika pobegla u IV i V Proletersku brigadu, dok su joj oca i sestru izdali Italijanima. Dve sestre je izgubila na prvim linijama u Livnu i Kupresu, a sama je ranjena na Sutjesci 1943. godine, „istog dana kao i Tito“.

- Od 1976. počela sam da objavljujem pesme iz ličnih razloga. Život nije bio lak, ali bio je moj i ne mogu ga promeniti. Ovde se viđamo, malo nas je, ali razumemo se. Svako je nekog izgubio, svako je dao deo sebe za jednu slobodnu zemlju u kojoj smo dobro živeli. To je bio naš san - zaključuje Mileva.- Dohvatio me nemački “šarac” po vratu, ali preživela sam. Ipak sam ja od Vujovića iz Crne Gore - kroz smeh kaže Mileva i dodaje da kada je komunizam preuzeo prostore bivše Jugoslavije, ona je otišla u Beograd i, pored obaveza prema komunističkoj partiji, postala i pesnik.

Pored Mileve sede dve sestre, bliznakinje Jagoda i Marina Jovanović (65) iz Zemuna.

- Drugarice, mi smo Titovi pioniri, omladinci, brigadiri... Evo, ovo je orden sa Igmanskog marša, moje prve omladinske akcije, kada smo pod punom opremom u četiri dana prepešačili 157 kilometara dugo stratište - kaže Jagoda i dodaje da, za razliku od njih, današnja omladina nema perspektivu, nema nadu ni život.

Jagoda ističe da su ona i sestra došle da odaju priznanje i zahvalnost za dostojanstveni život koji im je omogućen u Titovoj Jugoslaviji.

- Ništa nam nije bilo teško. Učestvovale smo i u omladinskim i u radnim akcijama, a samo za izgradnju Novog Beograda dobile smo dve, odnosno tri udarničke značke - navodi Jagoda i ponosno pokazuje rever, na kome se presijava značka iz prošlih vremena.

Penzosi nešto slave...

U sali pored one u kojoj se proslavlja Dan SFRJ sedi grupa mladića. Svratili da uz piće sačekaju predavanje na faksu. Pitamo ih da li znaju šta se u kafani slavi.

- Ma nemam pojma, to nešto penzosi slave - kaže jedan od njih.

Na pitanje da li znaju koji je datum, jedan odgovara „pa četvrtak”. Na pitanje da li znaju šta se u prethodnoj državi slavilo svakog 29. 11, uz osmeh odgovaraju “pa Dan oslobođenja”.

Sve po Pe-Esu!

Dok u sali nekadašnji borci i udarnici evociraju uspomene, za šankom stoje dvojica konobara, uredno obučeni u maslinastozelenu vojničku uniformu sa kapom na reveru. Kažu da za Dan Republike, ali i svaki drugi, u kafani sve mora da bude strogo vojnički.

- Ko što vidite sve je Pe-Esu. Evo, ako hoćete, možete da probate naš partizanski pasulj bez išta - nude nam konobari jedan od specijaliteta kuće.

Alo 30.11.2012.

 
« Prethodna   Sljedeća »