Države “blagost(r)anja” na razvalinama Jugoslavije PDF Ispis E-mail
Administrator   
Tuesday, 06 November 2012

ImageIdeja da napišem ovaj blog nastala je nakon čitanja teksta izlaganja prof.Todora Kuljića na međunarodnom okruglom stolu „Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam“, u Beogradu 12.i 13.oktobra ove godine. Daleko od toga da je Jugoslavija pogotovo SFRJ bila idealno ali je bila najmanje loše rešenje u nacionalnom, kulturnom, prosvetnom, naučnom, ekonomskom, političkom, bezbednosnom, međunarodnom i svakom drugom, a pokazaće se i u pogledu demokratije i demokratskih insitucija, naročito efikasnosti njihovog funkcionisanja kada je u pitanju zaštita ličnih sloboda i prava građana, sprečavanju kriminala i korupcije, mafijašenja, nasilja i siledžijstva. Onda dođe vreme, sve se preokrene, pametni biše ućutkani i zaćutaše, budale progovoriše a neki se obogatiše. Ali posle svih parade i nacionalnih oduševljenjavaljda jednom mora doći vreme da se zapita u onom stilu A sada da vidimo šta smo ono imali i ko će da plati troškove zabave.

Konkretnije, gde su naši novci i mislim da je to suštinsko pitanje svake ozbiljne borbe protiv kriminala i korupcije

Uporedni pregled  duga prema MMF-u u miljardama U$ dolara

 

Republike

 

1988.god.

2010.god.

Razlika

Povećanje

duga u  %

Crna Gora

0,416

4,6

+ 4,184

+1.105,8%

Makedonija

0,890

6,7

+ 6,01

+ 752,8%

BiH

2,1

16

+ 13,9

+ 761,9%

Srbija

5,5

38

+ 32,5

+ 690,9%

Slovenija

2,6

56

+ 53,4

+2.153,8%

Hrvatska

4,6

69

+ 64,4

+ 1.500%

Ujedinjena /Raspadnuta

Jugoslavija

 

 13,5

 184

 +170,5

 +1.312%

Nije ovo žal za SFRJ, socijalizmom, komunističkom partijom, sletovima i Titu već mi je žao nas danas , gde smo bili a gde dođosmo,  pa da li je moguće da jednom pogledamo samo stvarne uzroke jer ćemo samo tako lakše otkloniti teške posledice pa i po cenu da neki koji su bili nosioci propasti sada propadnu.

Narodi su zavađani i zavađeni mantrama da ih oni drugi ekspoloatišu, da im suzbijaju nacionalne slobode, da će živeti u blagostanju kada naprave nacionalne države po mogućnosti što veće i što čistije. Navodna borba za demokratiju i nacionalnu državu bili su glavni ciljevi za koje su nečiji sinovi ginuli.

S pravom prof. Kuljić konstatuje:

„Nije teško uočiti da je na čitavom bivšem jugoslovenskom prostoru nacija progutala klasu sa najmanje otpora. Svuda dominira bezalternativna desnica sa raznovrsnim nacionalnim ili verskim ključnim simbolima: od Majke Božje i pape u Hrvatskoj, preko vehabija u BiH do Dveri i Obraza u Srbiji. Slično je i kod drugih bivših bratskih republika. Svuda se nudi topla nacionalna i konfesionalna zajednica istovernika i sunarodnika. Manje je važno to što je ova topla zajednica smeštena u hladno kapitalističko društvo prepuno nesigurnosti i nezaposlenosti. Pluralizam je pobedio u bivšim socijalističkim državama, ali je cena bila hegemonija konfliktnog nacionalnog. Nije reč o tolerantnom samorazumljivom nacionalnom identitetu, nego o agresivnom. Istini za volju, kod nas nije lako ni povući razliku između normalnog nacionalnog samoviđenja s jedne i ekskluzivističkog i agresivnog s druge strane. Ne samo što je malo etničke tolerancije u novim osobenim uslovima poslesocijalističke represivne tolerancije, nego je naprotiv, obnavljanjem nacionalnog i verskog, kapitalizam, koji inače živi od kritike, skepse i nepoverenja, samo usavršio mehanizme zaštite od kritike. Nova internetom osigurana sveopšta dozvoljenost svakako oduzima sistemskoj kritici subverzivnu snagu, ali to nije jedina vakcina kapitalizma.

Kod nas revizija prošlosti teče i preko groba. Pre upotrebe smrt treba obraditi. Žrtva unosi smisao u prošlost, sa žrtvom nepregledni haos postaje jasniji. Politici nikada nije dosta žrtava. Vremenom se smisao grobova i spomenika menja, jer ovi podležu dekontekstualizaciji i rekontekstualizaciji. Nakon sloma Jugoslavije Titov mauzolej je izmešten iz svog izvornog konteksta pravdanja socijalističke i multinacionalne sadašnjice, pa je 1990-ih bilo i predloga da se ukloni. Ipak je ostao, jer Milošević nije hteo da se kocka sa antititoizmom. Antikomunistički i nacionalistički duh u građanskom ratu 1990-ih na novi način je uokvirio smisao Titovog groba detronizujući njegov značaj. Kuća cveća je danas snabdevena novim značenjima. Titov grob ne treba srpskom kapitalizmu, ali treba srpskom turizmu. Početkom 21. veka u „šoku tranzicije“ buknule su nejednakosti i napetosti divljeg kapitalizma koje su podstakle titostalgiju, pa je i Titov grob postao simbol, doduše bezuticajni, obnovljene sumnje u kapitalizam. Sa protokom vremena prostor sećanja na svakog uglednika neumitno se sužava, pa i njihovi grobovi spontano i lagano gube izvornu simboliku. Grobovi nacionalnih lidera su otporniji zubu vremena od grobova klasnih heroja. Dugoročno gledano unosnije je braniti naciju nego sirotinju.

Tanatopolitički gledano i sudske rehabilitacije su važan činilac revizionizma: slučajevi kneza Pavla, Slobodana Jovanovića i proces oko D. Mihailovića koji je u toku. Ako je decembra 2011. u Beogradu s razlogom rehabilitovan knez Pavle, koji je potpisao pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu 25. 3. 1941, ispada da treba suditi vojsci i narodu koji su ga zbacili 27. marta. A antifašističku parolu „Bolje rat nego pakt“ valja javno denuncirati kao veleizdaju. Čak je i „levičar“ I. Dačić dočekao kosti kneza Pavla, a pre nego što je sastavio vladu išao kod patrijarha. Vlast se naravno pribojava radikalnog anti-antifašizma i pokušava da vodi dvostruku politiku. Prva je sezonski antifašizam, a druga je strukturna, ali banalna patriotizacija promašenog profašističkog kursa. Premda je povremeno bučan, antifašizam je još uvek epizoda, a anti-antifašizam je struktura. Kako drugačije nazvati politiku države koja je samo u poslednjih godinu dana iskazala posthumnu čast jednom šefu države i jednom predsedniku vlade koji se nisu borili protiv fašizma, nego su 1941. odmah pobegli iz zemlje?“

A stvarnost koja  se  pompeznim istorijskim mitovima prikriva, u svim državicama  je mnogo surova. Nezaposlenost svagde veća nego što je ikada bila, siromaštvo, beda, nasilje, huliganstvo, naši i njihovi naši postavljaju i rešavaju rebuse a država se usteže da ih reši pre no što nekome padne na pamet da ih sastavlja. Broj vernika nikada nije bio veće a odsustvo empatije za druge, agresivnost, odsustvo hrišćanskog pristupa drugome nikada primetnije. Niko ne poštuje ni državu ni zakone, a država nema snage da ih natera jer očito još je nerešen rebus gde je centar ili centri moći.

Svakoj dosadašnjoj vladi bila je krivac predhodna, poziciji opozicija i tako su izbegavale da rade svoj posao dok su neki drugi radili i zaradili vrlo ozbiljno pa se čak i ponašaju kao ozbiljni vaninstitucionalni faktori.

Aktuelna vlada pokazuje ozbiljnu rešenost da se obračuna sa kriminalom i korupcijom ali bogami i oni pokazuju zube prema njoj,a na ishod ćemo  još pričekati.

Ako vlada realizuje 70% onoga što je obećala ostvariće istorijski rezultat i kao takva biti upamćena, a ako ne  narodu ostaje da i dalje trpi i čeka. Niko ne može da predvidi dokle će narod moći da čeka, kao što ne može da predvidi i da naizgled beznačajan povod može da pokrene događanja.Uostalom, u svim istorijskim događanjima uvek su oni koji su vladali svojim činjenje i nečinjenjem bili glavni pokretač onoga šta se desi kad narodu dogori do nokata.

Valjda će ipak vlast uspeti da u ime naroda nešto uradi i za narod. Nema tu mnogo filozofije, samo da svako radi svoj posao savesno uključujući i da striktno tako postupa prema nesavesnim.

Dakle, ako je rasprodato sve što se rasprodati moglo, ako je na ime bespovratne pomoći Srbija dobila preko 3 milijarde evra, pa još ako je dug povećan sa 5,5 na 38 milijardi dolara ili skoro 7 puta a narod živi dest puta gore nego te 1988.godine, onda je rešenje rebusa moguće samo ako se prate tokovi novca i poslovanje njegovog vlasnika.Da je novac išao u lkegalne tokove i ulagan gde je trebalo i ekonomska situacija u Srbiji bi bila drugačija.Pa ako se 30 godina radilo pogrešno, a jeste, zar je teško to videti i ne raditi više tako i to je i smisao ovog teksta upozorenja i pouke. Svakoga ko je na zakonski način i pošteno stekao kapital istaći za primer i pružiti mu sve, u okviru zakona, olakšice, a ko je otimao, pljačkao, zaradio kriminalom i korupcijom treba da odgovara, uključujući i one koji su donosili zakone u korist tajkuna i štitiili ili opstruisali istrage.

Vlada upravo to najavljuje, pa neka joj je sa srećom i puno uspeha.

Milan Karagaća

Blog B92 6.11.2012.

Zadnja Promjena ( Tuesday, 06 November 2012 )
 
« Prethodna   Sljedeća »