Sa Titom u avionu, Plavom vozu i na „Galebu” PDF Ispis E-mail
Administrator   
Wednesday, 03 June 2009

ImageSmederevska Palanka – Siniša Paskvali je služio na dvoru, u avionu, Plavom vozu, „Galebu”... Viskijem, nes kafom ili ceđenim sokom nudio je Tita gotovo svakodnevno u poslednje tri godine života, palio mu cigaru, dodavao lekove... Bio je u istoj prostoriji s mnogim krunisanim glavama, Čaušeskuom, Sadamom Huseinom, Indirom i Radživom Gandi, Brežnjevim, Gorbačovim, Niksonom, Bušem Starijim, Naserom, Miteranom, princom Čarlsom, Margaret Tačer, Vilijem Brantom, Gadafijem, Kastrom, Arafatom i to više puta, a sa mnogima ima i zajedničku fotografiju... Sa Titom je obišao Libiju, Alžir, Sovjetski Savez, Maltu, ali je na njega najveći utisak ostavio „zvezdani grad” (centar za obuku ruskih astronauta) i to što je u Beogradu služio kosmonaute koji su prvi šetali po Mesecu.

 

Sada njega služi supruga Milina, a on goste koji svrate pravo pod beli šator u dvorište njegove kuće u blizini Mikulje.

– Morao sam da imam šator kao Gadafi, sa osmehom kaže Siniša.

Ovo mu je prvi intervju za „velike novine”, a posebna mu je čast što priča za list čiji je i danas pretplatnik. Za nas vadi gomilu debelih fascikli sa jelovnicima, računima, rasporedom sedenja, spiskom zvanica, brojevima telefona, izbledelim papirima na kojima se još razaznaje „strogo poverljivo”...U sedam fascikli je dokumentacija vezana za Tita, a u 20 za ostale državnike koje je služio. Posebno pažljivo čuva kutiju sa nekoliko tompusa, a na jednom se jasno vidi oznaka Josip Broz Tito. Na naše iznenađenje vadi i pramen kose nekadašnjeg predsednika SFRJ. Objašnjava da je na jednom putu spavao u sobi sa Titovim frizerom i da je tako došao do njemu posebno dragog suvenira.

 

Kako neko postaje lični konobar predsednika države?

– Ne znam ni sam. Bio je to veliki put koji sam prošao od deteta koje je rođeno vanbračno, u Beogradu 1941. godine. Majka me je ostavila i otišla prvo u Nemačku, a posle u Australiju. Prvi put sam je video u 33. godini. Upoznao sam i oca, ali on nikada nije hteo da me prizna – priča Paskvali svoj životni put do dvora na Dedinju.

Othranili su ga baba i deda, poznati ugostitelji i tako je dobio prezime Paskvali. Završio je ugostiteljsku školu, a od 1965. dobija posao u saveznim organima i tu ostaje do penzije.  Lični konobar predsednika bio je od jeseni 1976. godine, sve do njegovog odlaska na lečenje u Ljubljanu.

Da li je tačno da je Tito pio viski? Jeste, „čivas”, ali je voleo da popije i „tuborg”, nes kafu, pa i neku rakijicu, ceđene sokove, a od vina samo „ružicu” sa Vange (ostrvo u blizini Briona). Mislim da ga nikada nisam video da je popio drugo vino. Bio je izuzetno šarmantan, kulturan, gospodin svetskog kalibra...

Jelovnik su mu određivali nutricionista, lekar, ađutant i kuvarica. Doručkovao je uvek sam, u pola devet, a pravi haos bi nastajao kada bi mu se pridružila Jovanka, što je bilo retko, ali je tada u kuhinji nastajala prava panika jer je nju bilo teško zadovoljiti. Tito je obično doručkovao viršle ili heljdine žgance sa slaninom. Ručali su i večeravali zajedno. Inače, seća se Paskvali, ona je bila ta koja je svakoga jutra birala između dva predloga jelovnika za taj dan.

– Tito nije voleo da se kasni i bio je tačan kao sat. Njegov program je bio isplaniran u sekundu. Posle doručka bi obično išao u laganu šetnju ili završavao neku obavezu, posle ručka se odmarao što je ujedno bila i jedina prilika da i ja malo danem dušom, a večera je uvek bila tačno u sedam, osim kada su bile svečane večere, one su počinjale u osam. On je inače jako brzo jeo i ko nije mogao da ga prati ostao je gladan. Jer kada Tito završi – tanjiri se dižu. Inače su besmislene sve one priče da je predsednik imao osobu koja je probala hranu pre njega. Činiju u koju bi kuvar sipao hranu niko nije dirao, a ja bi je nosio do Tita. Naravno, nabavka hrane je apsolutno nadgledana – priča nam Paskvali.

Mnogo se putovalo, priča, a jedne godine, izračunao je, bili su na putu ukupno više od 200 dana. Paskvali je bio zadužen za malu crnu torbu, koju je morao da nosi čak i prilikom najkraćih Titovih šetnji. U njoj su bili „čivas”, topla voda za nes ili čaj žen šen koji je pio po podne, kiselu vodu „tri srca”, ceđen limun za limunadu i nekoliko kocki šećera ako i pudlice krenu u šetnju.  Jovanka je Tita pratila u stopu, priča on, sve do njenog uklanjanja iz javnog života. Ali i tada je Tito bio pun pažnje, slao joj je razne poklone i interesovao se da li ih je primila. Interesantno je, kaže Pakvali dok pokazuje jednu od retkih fotografija sa proslave Titovog rođendana na kojoj je okružen porodicom i sestrom, da Jovanka nije prisustvovala nijednom porodičnom okupljanju od kada sam ih ja služio.

I nakon Titove smrti, koja mu je jako teško pala, ostao je na neki način zadužen za udovicu predsednika SFRJ, jer je do 1985. bio upravnik Kluba poslanika u Tolstojevoj.

Siniša je u penziju otišao 1990. godine, kao šef ugostiteljstva u Skupštini SFRJ. U Smederevsku Palanku je poneo pregršt uspomena, materijala i fotografija dovoljnih za tri knjige i dva ordena – jedan je dobio od tadašnjeg predsednika Francuske Fransoa Miterana, a drugi od Predsedništva SFRJ.

 

Sandra Gucijan

 

Politika 31.5.2009.
Zadnja Promjena ( Wednesday, 03 June 2009 )
 
« Prethodna   Sljedeća »