Reditelj otkriva nepoznate detalje iz života Tita i Jovanke PDF Ispis E-mail
Administrator   
Wednesday, 27 January 2016

ImageJovanka je navodno zapisala i sakrila pet tajni o kojima je progovorio beogradski režiser, Milan Šarac, koji je bio blizak sa njom. Snimao je dokumentarce o Olji Ivanjicki, pevaču Đorđu Marjanoviću i Aleksandru Karađorđeviću, rodio se u okolini Knina, boksovao i igrao šah, a sada tvrdi da je poslednji čuvar najvećih tajni Jovanke Broz i Josipa Broza Tita.

Režiser Milan Šarac kaže da je njegovo druženje sa Jovankom Broz počelo pre više dekada, nakon Titove smrti. - Bilo je to u vreme kad je ona već bila iseljena iz vile u Užičkoj ulici u vilu u Bulevaru mira gde je praktično bila u izolaciji. Odnosno bila je pod punom kontrolom državnih službi. Kod nje sam prvi put otišao po preporuci našeg zajedničkog prijatelja Đoke Jovanića, inače ratnog komandanta iz 6. Ličke divizije - priča Šarac.

Đoko Jovanić umro je 2000. u Beogradu, a upravo je on pre smrti potvrdio jednu od priča o ljubavi Broza i Jovanke.

Poznata kao partizanka Mara, Jovanka je Josipa Broza Tita upoznala tokom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine. Odmah nakon završetka Drugog svetskog rata tadašnji šef Titove policije Aleksandar Ranković je zatražio da mu pošalju grupu devojaka za rad u kabinetu Josipa Broza Tita, pa je među 50 kandidatkinja stigla i Jovanka. Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu. Nije pouzdano da li se Broz sećao Jovanke iz Drvara, ali mu se baš ona svidela. Tada je imala 24 godine.

Šarac i Jovanka su se intenzivno družili

Šarac je upoznao 30 godina kasnije, ali kaže da su se silno zbližili.

- Intenzitet našega druženja je zavisio od političkih uslova u zemlji. Ako su uslovi bili bolji, i moje posete su bile češće. svaka poseta je moral da bude evidentiran i najavljena. Čuli smo se i preko telefoma. satima smo razgovarali. Jovanka je bila osoba željna razgovora i komunikacije. Jednom prilikom, dok još nije bilo mobilnih telefona, zvala me je na moj kućni broj. Bio sam van kuće i javila se moja majka. Tražila me je, a majka je pitala ko me treba. Rekla je - Jovanka Broz. Onda je moja majka pitala - je li Titova Jovanka? Da, rekla je. Njih dvije su razgovarale sledećih sat vremena o svemu i svačemu. Ispričala je mojoj majci kako je 1942. na kratko sa ženskom četom boravila u rodnoj Vrlici, a majka njoj kako je 1932. u Vrlici bio Kralj Aleksandar i tom joj prilikom darovao 100 dinara.

Na pitanje je li mu poverila i najdelikatnije tajne, Šarac kaže da jeste.

- Pričali smo o svemu i svačemu, i o najdelikatnijim stvarima. Pristojni ljudi nikada ne otkrivaju drastične stvari niti lične, intimne detalje. Ono što javnost najviše zanima vjerujem da će saznati iz njezinih memoara. Početkom šezdesetih godina, mislim da je bila 1963. Tito i Jovanka su bili u poseti SAD-u, odnosno američkom predsedniku Džonu Kenediju.

Na prijemu je Kenedi nazvao Tita "najvećim predsednikom savremenog sveta". Tito je skromno uzvratio da on to ipak nije jer je predsednik jedne male zemlje, a da je najveći predsednik savremenog sveta, predsednik SAD-a, najmoćnije države sveta. Onda mu se Kenedi počeo žaliti kako ima velikih problema, čak i rasne diskriminacije. Govorio je o radničkim demonstracijama i sindikatima kao velikom problem, na šta mu je Tito šeretski odgovorio da u Jugoslaviji problemi toga tipa ne postoje - kaže Šarac.

Postoji i priča sa štitnicima za potkolenicu za fudbalere. Tito je imao pudlice koje su ga često grizle za noge i dosetio se da bi to mogao da reši tim štitnicima. Rekao je da mu pozovu generala Zekića koji je tada bio predsednik FK Partizan i da mu ih Zekić donese.

Dedijer: "Sakrivala je tekstove memoara u veš mašini"

Vladimir Dedijer, najznačajniji Titov biograf, verovao je da je Jovanka napisala "sve što je imala važno da kaže" i da je tekstove sakrivala u veš-mašini i tako ih spasila od policijske zaplene. Uspela je svoje memoare da prokrijumčari prijateljima u Indiji, da se uruče Indiri Gandi, koja joj je obećala da će tamo biti prevedeni i objavljeni posle Jovankine smrti.

Ipak, Indira Gandi je tragično skončala pre Jovanke, a strah od memoara sakrivenih u Nju Delhiju širio se komunističkim državnim vrhom i posle Titove smrti. Pre nego što je ubijena indira Gandi je navodno odgovorila jugoslavenskom državnom vrhu na pitanje o Jovankinim memoarima i poručila da nikad nisu došli do nje. Pravu je istinu, možda, odnela u grob.

Šarac je duboko uveren da postoje memoari, ali pisani i godinama posle smrti Indire Ghandi.

- Memoari su stvarnost, to znam. Oni postoje. Ja sam siguran da će biti objavljeni, ali je teško ovoga trenutka reći kad će se to dogoditi i gde. Isto tako mislim da neće do objavljivanja proći mnogo vremena jer živimo u svetu i na način da je i za najosjetljivije procese vreme skraćeno.

Mit o memoarima širili su ljudi kojima njihovo pojavljivanje nikako nije odgovaralo pa su se pojavljivale razne dezinformacije.

- Jovanka je od udaje za Tita početkom pedesetih bila njegova supruga, ali i njegov čuvar, terapeut, stilista, i ono što bi mogli nazvati dobri kućni duh. Ona je o njemu vodila računa mnogo više nego što je on to tražio. To se naročito videlo kad su neki politički faktori, zbog njegovih poodmaklih godina, počeli da ga dozirano informišu o stanju u zemlji. Ona je tada preko svojih ljudi i kanala bila detaljno informisana o svemu - govori Šarac.

- Jasno, to joj je kasnije zakomplikovalo život, ljudi poput Dolanca i Ljubičića sklonili su je iz javnoga života intrigama i obmanjivanjem samoga Tita, tvrdeći da Jovanka želi da preuzme vlast u zemlji - priča Šarac.

Pet misterioznih odgovora na ključna pitanja

Ali šta on zna o ostalih pet tajni koje navodno kriju njezini memoari?

- Prema onome o čemu sam razgovarao sa Jovankom, memoari sadrže minimalno pet odgovora na pitanja koja su zanimljiva i danas, a neki ljudi koji su još među živima ne bi želeli da oni budu objavljeni: zašto je smenjen Ranković, gde su posmrtni ostaci Draže Mihailovića, ko je u partizanima radio za Pavelića i NDH, a ko kod ustaša za partizane.Tu su, pretpostavljam, i nepoznate činjenice iz Titove biografije - ističe Šarac.

- Naravno da tu sigurno postoje još brojne stvari sa kojih još nije skinut veo tajne. Znate, poslednji sam put razgovarao sa Jovankom tri dana pre njenog odlaska u bolnicu iz koje se više nije vratila. Bilo je leto 2013. godine. Pitao sam je hoće li govoriti za moju knjigu "O životu i smrti". I pristala je. Pitala me je tada za još neke naše zajedničke prijatelje i tu je razgovor bio završen. Bio je to sigurno naš najkraći razgovor jer je to obično trajalo najmanje pola sata - kaže Šarac.

Tokom njenog bolničkog lečenja nisu bile dozvoljene posete jer nije htela da je vide u stanju u kome je bila, a posle to pogotovo nije bilo moguće, jer je bila priključena na aparate bez mogućnosti da komunicira. Jednom prilikom Šarac je u šali Jovanki gledao u dlan i rekao joj da će živeti 100 godina.

- Da, zaista sam joj to rekao jednom prilikom u šali. Bilo joj je drago i ispričala mi je da je njena baka Sokolica živela ravno 109 godina. Nikada Jovanka nije davala na znanje da je bolesna. To što je ona preživela od Titove smrti pa do 20. oktobra 2013. kad je otišla na onaj svet za neke je mučan roman. Njoj su bila uskraćena osnovna ljudska prava, od slobode kretanja do prava na imovinu. Događalo se da joj noću, iako je kuća bila pažljivo čuvana, u podrum provale nepoznate osobe, tražeći Bog zna što. A kad bi provalu prijavila policiji, nikad ne bi dobila odgovora.

Jovanki je sve bilo popisano i oduzeto, čak i lična garderoba. Nije imala ni penziju, nego su joj donosili minimalnu sumu i isplaćivali na ruke. Pravne norme i zakoni za nju nisu vredeli. Zbog svega toga je patila jako, ali do smrti nije odustala od pravne procedure, ostavinskog postupka i onoga što je trebalo da joj pripadne. Ostalo je nepoznato i gde su završile stotine hiljada dolara od knjige "Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", koje je Vladimir Dedijer prema Titovu nalogu trebalo da preda Jovanki. Istinski je verovala samo Stevi Krajačiću.

- Tačno je da je Vladimir Dedijer doneo Titu u gotovini više stotina hiljada dolara na ime autorskog honorara za knjigu "Prilozi za biografiju Josipa Broza". Danas bi to bili i milioni dolara, a Tito mu je dao nalog da taj novac preda Jovanki. Nakon Titove smrti državna komisija je ušla u njihovu kuću, popisala sve što je našla, zaplenivši i novac. Šta je tačno država i ta komisija uradila sa novcem, njoj nije bilo poznato - kaže Šarac.

U Jovankinom životu, Stevo Krajačić, posleratni šef OZN-e u Hrvatskoj, imao je posebno mesto. Zašto joj je toliko bio važan Šarac je objansio:

- Sa Stevom Krajačićem Tito i Jovanka imali su neobično prijateljski, topao i neformalan odnos. Jovanka je tvrdila da je Stevo bio iskren, pravi Titov prijatelj i da su se oni izuzetno dobro razumeli. Ima ljudi koji tvrde da je Stevo Krajačić sačuvao Tita od Staljinove kazne i osvete. Bilo kako bilo, njihov je odnos bio po svemu poseban. Šarac ne krije da je Jovanka ostavila snažan utisak na njega. Ipak, javnost je podeljena: jedni je doživljavaju kao damu, a drugi kao Titovu mučiteljku željnu moći. A kako misli Šarac ona je bila dama.

- Bila je dama, u to ne treba sumnjati. Neki su je verovatno drugačije opisivali, ali to su uglavnom ljudi "sa dvora". Ona nije trpela nerad i neodgovornost i verujem da ljudima "sa dvora" zbog toga nije bilo lako raditi. Inače veliki skulptor i prijatelj moga deda Đure, Ivan Meštrović, prilikom poslednjeg dolaska kući, kad sam ja bio dječak, pričao je mom dedi da mu Jovanka liči na damu "rođenu na bečkom ili ruskom dvoru". Moj je deda to kasnije mnogo puta ispričao, a i sam se sećam tog iskaza na Svilaji gde smo u Meštrovićevu čast pekli jagnje kod naše stare kolibe.

Jovanka je za života jasno davala do znanja što misli o Stani Dolancu. Nije ga mogla videti ni nacrtanog. A šta je Tito mislio o njemu i da li Dolanc imao motiva da naruči ubistvo Stepana Đurekovića Šarac pojašnjava:

- Ni Tito ni Jovanka nisu ga voleli. O tome kako je nastradao Đureković zaista ne znam, mislim da se to dogodilo nekoliko godina nakon Titove smrti. Dolanca sam, inače, jako slabo poznavao i doživljavam ga kao lošu osobu.

"Tito nije kriv za Bleiburg"

Redatelj Šarac snimio je, među ostalim, film o Bleiburgu koji još nije prikazan u Hrvatskoj, a kojim je najavio da će razbiti mit o Bleiburgu. Svake godine u maju ministarstvo hrvatske vlade i Sabora onde se poklone žrtvama, a kakvu reakciju od Hrvata na svoj dokumentarac očekuje, Šarac odgovara:

- Da, film je snimljen i mislim da bi bilo dobro da se prikaže i u Hrvatskoj zbog činjenica koje se iz njega može saznati. To što današnja hrvatska vlada i parlament tamo šalje delegaciju u Bleiburško polje doživljavam pre svega kao političarenje. Nemačka ima sto puta više izginulih vojnika širom Evrope, pa današnjoj nemačkoj vladi i parlamentu ne pada na pamet da tamo šalje delegacije. Po meni tito nije kriv za Bleiburg - priča Šarac

- Kad je Bleiburg u pitanju tu ima raznih mistifikacija. U Blajburškom polju nisu bili samo Hrvati, domobranske i ustaške formacije nego razne vojske. Ljotićevci, crnogorski separatisti, Čerkezi, Rupnikove slovenačke snage, četnici, Nemci... Nema formacije koje tu nije bila. Tito je okvirno naredio generalu Kosti Nađu komandantu armije, u kojoj je bilo najviše Hrvata, posebno Dalmatinaca, a ovaj potpukovniku Milanu Basti, komesaru 51. Vojvođanske brigade da zatraži bezuslovnu predaju. O predaji domobranskih i ustaških snaga pregovaralo se u dvorcu iznad Bleiburškog polja uz prisustvo engleskog generala Skota.

Ustaški pukovnik Danijel Crljen je tada bio pregovarač i to je dosta posle detaljno opisao. Dakle, tražilo se i jamčilo da hrvatski civili budu odmah vraćeni svojim kućama, a da se izvrši trijaža vojske, a oni koji su krivi pošalju na vojni sud. Kad su se pregovarači vratili, ustaške snage, pre svega Crna legija pokušale su proboj. Neki su se i probili, među njima i Crljen, pa se predali Englezima. Tada je nastala borba i bilo je poginulih civila, ali ni približno onoliko koliko se tvrdi. O tome govori moj film. Što se poslije događalo na nekim drugim mestima u Sloveniji druga je priča, ali Bleiburg nije nikakvo veliko stratište. Među poginulima nisu bili samo Hrvati. Dakle, Tito nije kriv za Bleiburg. Krivicu iskljujučivo snose pripadnici Crne legije - priča poznati režiser.

Knjiga Milana Šarca

Na pitanje kad će da bude gotova knjiga Šarac poručuje:

- Knjiga je gotova, odnosno njeno drugo izdanje ću ubrzo štampati. Predgovor za knjigu pisali su Dušan Kovačević veliki srpski dramski pisac i mitropolit Amfilohije Radović, a pogovor profesor sa Harvarda Vlada Petrić. Jovanka će biti u knjizi, bez obzira na to što za nju nije ekskluzivno govorila. Čitataoci će onde moći da vide i njen portret koji je napravio najveći srpski slikar Mihailo Đoković Tikalo. Inače, pre Tikala, Jovanku je od slikara jedino Božidar Jakac oslikao. To će knjizi da da dodatnu vrednost - ističe Šarac.

Titov biograf Vladimir Dedijer opisao je kako se zapravo Jovanka sramila svog rodnog ličkog kraja.

- Bila je istinska Jugoslavenka i imala je pošten odnos prema svim narodima. Nikad nisam primijetio da o Hrvatima misli drukčije nego o Srbima ili Slovencima ili pak muslimanima. Imala je poseban odnos prema Lici i svom zavičaju, ali je to neka druga priča. Dakle, pre svega je bila Jugoslavenka. A kakav je bio Titov odnos prema Jugoslaviji kaže:

- I on je bio istinski Jugoslaven i emancipator. Smatrao je da samo razvojem i prosvećivanjem Jugoslavija može da opstane. Isto tako je smatrao da treba neprekidno sprovoditi reforme i oslanjati se na široku podršku radničke klase.

"Jovanka nije bila deo zavere"

- Gluposti su da je sarađivala sa Gestapom i to spada u sferu dvorskih intriga. Ta se priča verovatno pojavila pred njenu izolaciju, tamo, 1977., 1978. Šarac opovrgava i priče koje kruže godinama o tome kako je Jovanka bila deo policijske zavere protiv Tita. Kaže da mu je ona bila potpuno odana i da joj je Tito značio više od života. Dve decenije nakon Titove smrti Vjencelav Cencić u knjizi "Titova poslednja ispovest", objavio je neku vrstu Titovog političkog testamenta, u kome opisuje kako se Tito zapravo protivio Ustavu 1974.

- Bio je za Ustav mada je bilo otpora. Pa amandmanima iz 1968. on je pokrenuo ustavnu reformu. Ipak, bio je iznenađen količinom nacionalizma u Jugoslaviji i morao kratko vreme da popusti pred dogmatskim strukturama u partiji i vojsci. Ali Ustav je donet 1974. i bez njega to ne bi bilo moguće - zaključuje Jovankin prijatelj.

A ona je u decembru 2009. godine povukla svoj posljednji politički potez pre smrti: sat i po je razgovarala sa predtavnikom američke ambasade, tvrdi tajna depeša Vikiliks. Udovica Josipa Broza Tita u razgovoru je napala Ruse i rekla kako ih Tito nikada nije voleo, dodala je da Slovenci nikada nisu bili posvećeni jugoslavenskoj ideji i napala je i one koji su zaslužni za njezin kućni pritvor pre 23 godine i time negirali da je ona Titov naslednik. Tito je, kaže, bio preslab da bi sam preokrenuo stvar. Jovanka Broz je Amerikancu otkrila da je tokom rata organizovala dva sastanka između Tita i Draže Mihailovića.

- Pričali su i spavali jedan pored drugog na prostirkama od slame - ispričala je Jovanka. Sledećeg jutra, ipak, ceo Titov krug saradnika bio je gotovo potpuno izbrisan kada je dignut most kojim su prolazili. Jovanka je rekla da je bilo jasno da su Mihailović i četnici žejeli da iskoriste pregovore da uklone Tita i da posle toga više nije bilo pregovora.

O odnosu Tita i Jovanke prvi je istraživao i pisao kontroverzni pisac i novinar Pero Simić. Ali njegov senzacionalistički pristup istoričari su često osporavali.

Nedavno je Simić objavio i tajne beleške najpoznatijeg Titovog biografa Vladimira Dedijera, tvrdeći kako one dokazuju da je Broz za vreme Španskog građanskog rata bio vođa zloglasne jedinice NKVD-a za likvidaciju nepodobnih komunista, ali otkrivaju i veliku Jovankinu tajnu koja kazuje da je uoči dolaska na mesto Titove lične sekretarice, devet meseci provela na školovanju u moskovskoj obaveštajnoj akademiji Ðeržinski.

Vladimir Dedijer je to zabeležio u razgovoru sa dvojnim rusko-jugoslavenskim agentom Josipom Kopinićem koji je krajem osamdesetih Dedijeru svedočio kako je Ivan Stevo Krajačić, posleratni šef OZN-e u Hrvatskoj, Jovanku sredinom 1945. poslao u Moskvu na devetomesečno "školovanje" na moskovsku obaveštajnu akademiju.

Za Jovanku Broz se do sada često nagađalo da je radila za strane obaveštajne službe, a kako kaže Pero Simić, ovo otkriće baca sumnju da su njeni nalogodavci bili u Moskvi i možda do kraja razotkriva i misteriuj o njenom naglom uklanjanju iz društveno- političkog života Jugoslavije nekoliko godina pre Titove smrti.

T. Č. 

Express.hr  26. 01. 2016 

Zadnja Promjena ( Wednesday, 27 January 2016 )
 
« Prethodna   Sljedeća »