Kako su Japanci počeli da otkrivaju Titovu Jugoslaviju PDF Ispis E-mail
Administrator   
Monday, 08 September 2014

ImagePostulat o tome da će novih knjiga o Titu ili o nekom aspektu života tokom postojanja SFR Jugoslavije biti dokle god to bude isplativo preduzetnicima, odgovara već dugo godina prisutnom trendu jugonostalgije, ali prošlog meseca uspeli su da ga obore niko drugi nego – Japanci. Prošlog meseca u toj zemlji se, naime, pojavila knjiga grupe autora „I LOVE YUGO: Yugoslavia and nostalgy“, prva, inače u planiranoj trilogiji o životu u bivšoj Jugoslaviji, koja obrađuje društvene i političke teme iz epohe bivše Jugoslavije: partizanski pokret, samoupravljanje, Pokret nesvrstanih, štafetu mladosti, „plavi voz“, Titove žene, položaj nacionalnih manjina, te odnos Japana i Jugoslavije. Ono što ovu knjigu čini zanimljivijom od same činjenice da se o takvoj tematici piše u Japanu, jeste, a to su u pisanim odgovorima “Dnevniku” otkrili i autori knjige, to što ona nudi priliku Japancima da se konačno upoznaju s državom o kojoj sve što su dosad znali jeste – da se raspala u krvavim ratovima. U Japanu, dakle, ne da nema jugonostalgije, već ne postoji ni dovoljno znanja o zemlji prema kojoj se danas na njenim nekadašnjim prostorima puštaju suze i tihi uzdasi.

Profesor Šinici Jamazaki, koji već dugo godina predaje srpski jezik na Univerzitetu u Tokiju, objašnjava mi da je bivša Jugoslavija bila „ipak daleko od nas“ i da obični Japanci otuda ne znaju puno o njoj. „O regionu bivše Jugoslavije se najviše znalo devedesetih godina prošlog veka, na žalost, zbog ratnih sukoba“, kaže profesor Jamazaki koji dodaje da se u poslednjih deset godina u Japanu primećuje veliko interesovanje za prostor bivše Jugoslavije zahvaljujući sportu, umetnosti i turizmu.

- Neki fudbaleri i treneri sa eks-Ju prostora su postali veoma poznati u Japanu, kao što su Dragan Stojković Piksi ili Ivica Osim. Proteklih godina ljubitelji tenisa imaju veliko interesovanje zahvaljući na prvom mestu Noletu Đokoviću, filmovi Emira Kusturice su i kod nas popularni među ljubiteljima filma, a Hrvatska i Slovenija su postale vrlo popularne turističke destinacije - navodi moj sagovornik.

- A što se tiče socijalističke Jugoslavije, o tome se vrlo malo zna u Japanu - napominje profesor Jamazaki. - Tito je pomenut u udžbenicima istorije, ali nemaju obični ljudi celovitu sliku o nekadašnjoj Jugoslaviji. Mislimo da smo uspeli ponuditi čitaocima raznorazne strane te čuvene tvorevine koja se zvala Jugoslavija. Socijalistička Jugoslavija je bila u svakom pogledu vrlo udaljena zemlja od Japana, ne samo geografski već i po strukturi i idelološki. Ona je bila višenacionalna, socijalistička, ali nije bila kao SSSR, imala je harizmatičnog vođu koga je većina ljudi volela itd. Tako da je ona na neki način egzotična nama Japancima. To je možda jedan razlog što se naša knjiga prodaje bolje nego što smo očekivali. A naš cilj nije da dajemo ocenu o Jugoslaviji ni negativno ni pozitivno, nego da predstavimo jednu "istorijsku" tvorevinu koja je specifična i jako interesantna nama Japancima koji žive na drugoj strani sveta.

Ideju za pisanje knjige autorima je pre nekoliko godina dao izdavač Joširo Hamazaki, koji se specijalizovao za objavljivanje knjiga koje su Japancima “zanimljive ali neobične”, kako mi je objasnio istraživač Kenta Suzuki.

- Hamazaki je dosad objavio knjige o Albaniji, proizvodima Istočne Nemačke, raznim koka-kola proizvodima u svetu, i drugo, a ono što ga naročito fascinira jesu istorija, subkultura, društvo i život u vreme socijalizma u istočnoevropskim državama, navodi Kenta. - Hamazaki mi je jednom predložio da napišemo knjigu koja bi čitaocima u Japanu predstavila SFRJ. U Japanu su objavljivane knjige o Jugoslaviji, ali je u njima uglavnom bio tretiran raspad zemlje, etnički konflikti i naravno ratovi tokom devedesetih, pa u takvom ograničenom interesovanju i imidžu nije bilo toliko poznato kakva je bila sama socijalistička Jugoslavija, kako su ljudi živeli, kako je izgledala ne samo politička scena, već i društvena, kulturna, subkulturna… A bitno je i to što je u tom trenutku već postajao poznat fenomen jugonostalgija u bivšim jugoslovensim zemljama. Ideja je, dakle bila, da bivšu Jugoslaviju predstavimo Japancima retrospektivno, ali da pristup bude ozbiljan, na osnovu struke svakog autora. Nakon toga sam kontaktirao profesora Jamazakija, Rjođija Mamosea i Masumi Kamedu i predstavio im ideju. Ubrzo smo se dogovorili o sadržaju knjige i podelili teme.

Istoričar Rjođi Mamose napominje da autori Titovu Jugoslaviju nisu posmatrali sa današnjeg stanovišta, već su se, kaže, trudili da shvate doba postojanja SFRJ, gledajući na njeno tadašnje društvo „onako kako su ga nekadašnji Jugosloveni videli“.

- Mi sad znamo šta se desilo na kraju postojanja te države, i ne bi bilo fer da kažem da je raspad bio neizbežan, da iz sadašnje perspektive kažem „to se moralo dogoditi“ - ističe Mamose. - Jeste da tada nije bila potpuna sloboda, a bilo bi tačno reći da su mnogi ljudi uživali u boljem životu nego u drugim socijalističkim društvima. Istovremeno, može da se kaže da je dobar standard života, barem delimično, sprečio društveni razdor. Pored toga ne smemo da zaboravimo na to da je već bilo nekoliko ljudi koji su kritikovali svoj režim, poput Milovana Đilasa.

Rad na ovoj knjizi za Masumi Kameda bio je logičan nastavak interesovanja koja ima prema prostorima bivše Jugoslavije. Ova profesorka na Katedri za savremenu teoriju književnosti, diplomirani slavista sa veoma dobrim znanjem, kao i drugi autori, srpsko-hrvatskog jezika, odbranila je proletos doktorsku disertaciju na temu sovjetske i jugoslovenske propagande u petogodišnjim planovima razvoja.

- Moja interesovanja prema odnosu dizajna i ideologije se nastavlja i u knjizi „I Love Yugo” - kaže Kameda. - Mnogo ljudi, posebno u Japanu, misli da je „propaganda” nešto jako loše pa otuda bolje da o tome i ne mislimo. No, dizajn za službenu kulturu, tj. propaganda, je ipak deo kulture, koju su stvarali mnogobrojni čudesni i zanimljivi umetnici, te sam htela da u knjizi predstavim raznovrsnost estetičkih aspekata propagande.

Ova autorska četvorka planira da objavi još dve knjige o bivšoj Jugoslaviji, a Kadema mi otkriva da druga knjiga ima radni naziv “knjiga za dečake”, pošto će u njoj biti obrađeno sve ono što su nekadašnji mlađahni Jugosloveni obožavali: automobilčići, vozovi, sport itd. Radni nazv pak treće knjige biće “knjiga za devojčice” i u njoj će se naći članci o dizajnu u svakodnevnom životu, pre svega dizajn raznih proizvoda, poput Plazma keksa, Pekabele, ali i o fenomenima poput crtanog filma “Profesor Baltazar”.

Stručnjak za Bunjevce

Profesorka Kameda je boravila pre nekoliko godina u Vojvodini pripremajući se za naučnu konferenciju o multietničkim društvima, a u fokusu njenog istraživanja bili su – Bunjevci. „ Ta konferencija održana je proletos na Univerzitetu u Tokiju i na njoj smo želeli da pokažemo kakvo je društvo u kojem žive mnogobrojne etničke grupe. Dok sam bila u Vojvodini posetila sam jedno selo gde sam videla da jedna osoba, koja kod kuće priča slovački, normalno priča srpski kad izađe iz kuće, a istovremeno sa svojom bakom koristi mađarski. Ta multijezična situacija me prosto fascinira!”, kaže sagovornica „Dnevnika”.

Ona objašnjava da je etnička šarolikost za Japance – prava egzotika. U Japanu su nekada živele naše jedinstvene etnične manjine Ainu i Rjukju, ali se za njih može reći da su se već asimilovali, konstatuje sa setom moja sagovornica. Korejci, koji su se naselili u Japan naročito nakon Drugog svetskog rata, uglavnom žive po velikim gradovima, što je ipak drugačija situacija nego u Vojvodini gde različite etničke grupe žive na selima. „Nama u Japanu je zbog svega toga veoma teško da zamislimo kakav je život između različitih naroda i kad se pritom koristi nekoliko jezika – bez muke!”, dodaje Masumi Kameda.

Dnevnik 6.9.2014.

Zadnja Promjena ( Monday, 08 September 2014 )
 
« Prethodna   Sljedeća »